Пређи на садржај

Гравитациони талас

С Википедије, слободне енциклопедије
Симулација судара двије црне рупе. Појављују се дубоки гравитациони бунари, настаје нова црна рупа и емитују се гравитациони таласи
Дводимензионални приказ гравитационих таласа

Гравитациони таласи су таласања у закривљености простор-времена и они представљају носиоце гравитационе енергије кроз простор. Постојање гравитационих таласа се не може објаснити у класичној Њутновој механици, али су они последица Лоренц-инваријантности у општој теорији релативности.

Гравитациони таласи у тренутку појављивања након великог праска

Гравитационе таласе је теоретски предвидео 1916. године Алберт Ајнштајн у својој општој теорији релативности, а експериментално су по први пут директно детектовани 14. септембра 2015. године у склопу пројекта LIGO, како је објављено на конференцији Националне научне фондације 11. фебруара 2016. године. Детекција гравитационог таласа за који је утврђено да потиче од двојног система две црне рупе и који је емитован пре око милијарду година, извршена је уређајем који се заснива на раду Мајкелсоновог интерферометра. Пре ове директне детекције, постојали су и индиректни докази о њиховом постојању на основу анализе масивних двојних система у свемиру, чији чиниоци могу бити црне рупе, бели патуљци, неутронске звезде.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rees, Martin (11. 2. 2016). „Гравитациони таласи”. Telegraph. Приступљено 11. 2. 2016. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]